Vid Radičević
Eshišehir, 11.04.2023.
Draga Ino,
Idem na Connecting Futures projekat!
Sećaš se onda kad smo u februaru sedeli u Mlinu, gde uvek sedimo kada se ne vidimo dugo, i ti si mi rekla da Beldoks sarađuje sa FIDMarsejom i Underdox filmskih festivalom na tom Connecting Futures programu? Prijavio sam se, i malo pre mi je stigao meil da su me izabrali da idem!
Inače sam stigao u Tursku, imali smo nekih problema sa vozom od Ankare i posle da ovde u Eshišehiru nađemo prevoz do hotela, ali osim toga sve je super. Bilo mi je jako stresno dok nismo stigli jer nas je vozio neki random lik, kog niko ne poznaje, ali stigli smo u jednom komadu, to je najbitnije. Pričao sam sa Kate odmah o radionicama i o grupi, ali mi je sve vreme u glavi bila informacija da su me izabrali za Connecting Futures projekat, tako da je pola nisam čuo, imaćemo sastanak i sutra očigledno.
Ne znam koliko se sećaš o tom projektu?
Uključeni su Beldocs iz Srbije, FIDMarsej iz Francuske i Underdox iz Nemačke. Beldocs će biti sad u maju, ovde u Beogradu, Fid početkom jula u Marseju, ko bi rekao da je FidMarsej u Marseju, i u oktobru će Underdox biti u Minhenu. Koliko sam shvatio iz stvari sa neta, festival u Marseju je najveći, sledeći po veličini je Beldocs i Underdox je najmanji.
U Beogradu bi trebalo da se bavimo, kako tamo piše, gorućim političkim pitanjima Jugoistočne Evrope i baš se radujem tome! Mnogo me zanima kako će radionice biti koncipirane? Hoće li to biti samo diskusije, ili ćemo, ne znam, raditi nešto konkretno? Pominjali su da ćemo se baviti i ljudskim pravima kroz saradnju sa antiratnim aktivistima i novinarima. To zvuči zaista kul. Možda će na neku od radionica doći ona Jelena ili Izabela o kojima sam ti pričao nedavno.
Kažu da će u Marseju biti reči o profesionalizaciji filma i o tome kako film zaista može da bude profesija, posao, i valjda na neki način full-time job. Meni to zvuči malo nerealno, jer je film, makar za mene neki kreativni proces? Kako je za tebe? Ne možeš na filmu da radiš četri ili pet dana u nedelji, po osam sati, nema mi smisla. Mada, FIDMarsej postoji od 1989. i između ostalog, smatra se sedištem filma koji prevazilazi komercijalnost, tako da verujem da znaju šta rade. To će biti od 4. do 10. jula, što znači da će biti baš toplo, nadam se da ću položiti istoriju obrazovanja do tada, ne bih mogao da je učim posle.
Koliko sam skontao, Underdox, taj festival u Nemačkoj je festival dokumentarnog i eksperimentalnog filma. Prilično sam siguran da postoji i dokumentarno-eksperimentalni film? Zvuči logično ako imaš festival za to, ne? Tamo će se pričati o „kolektivnosti“ kako su to nazvali. Zaista ne znam šta da očekujem. Radionice će biti iz medijske pismenosti, novinarstva, tehnologije, snimanja i susretanjem sa umetničkim kolektivima. Ne znam zašto, ali taj Minhen mi deluje tako daleko… I kada taj festival bude bio, negde početkom oktobra, meni će predavanja već početi. Ne znam kako ću to srediti sa profesorima, mislim, konkretno za psihologiju nastave. Ali kad razmisliš o tome, šta su dva predavanja o teorijama i pristupu učenju u poređenju sa nedelju dana priče o dijalogu i demokratskoj koheziji? Upravo, i ja kažem da ću preživeti jedan seminarski više.
Sve ukupno, projekat bi trebalo da zaista poveže mlade ljude iz Srbije, Francuske i Nemačke i da ih okupi oko aktuelnih političkih pitanja i filma. Voleo bih da možeš da ideš sa mnom, bilo bi nam baš lepo. Ne znam ko su ostali ljud koji će biti tamo, mislim da ne znam apsolutno nikog, tako da će i to biti jako zabavno.
Ovo sad zvuči kao da sam ti samo napisao šta ću tamo raditi i ništa šta mi se dešava ovako, ali, iskreno, ni ne dešava mi se ništa posebno osim toga da skačem od sreće što ću ići ovamo, možda čak i snimim svoj film do oktobra? Ne znam čime bi mogao da se bavi, mogao bih o tome da razmislim.
Biću u Turskoj narednih 10-ak dana. Malo sam nervozan kako će to sve biti, ali dobro. Ne znam jel sam ti rekao da mi ona Marija opet piše? Ako nisam, evo sad znaš. Bila mi je preporučila neku knjigu, ali da me ubiješ sad ne mogu da se setim koju. Pominjala je i da će doći u Beograd krajem juna, sad mi to zvuči toliko stresno i nerealno, to je svakako problem za Vida iz budućnosti.
Nadam se da se ćemo opet ići u Mlin kad se vratim? Posle svog čaja koji će se izdešavati, mogli bi da istražimo malo više o ovim festivalima, deluje mi da možemo da se zabavimo tako da od toga napravimo kao case-study? Piši mi šta misliš o tome.
Oh! I jedna nova reč koju sam naučio, mada ne znam kako se pravilo piše na turskom: ešekular, to znači „hvala“.
See ya later aligator!
Vid
*****
Beograd, 19.05.2023.
Draga Ino,
Beograd nikad nije bio tiši.
Na Beldoksu je nekako čudan vajb. Mislim, ne znam ni sam kakav vajb da očekujem posle svega što se desilo u poslednje vreme… Na faksu se svi ponašaju kao da ceo taj događaj treba da se mentalizuje i da se razmišlja oko toga šta se i kako desilo, koji su uzroci i kakve su posledice. Ja mislim da bi sada trebalo prihvatiti situaciju kakva jeste, ići na proteste protiv nasilja i uraditi sve što se može da se takve stvari više ne ponove, ali sam jako tužan. Imam osećaj kao da grad nikada nije bio tiši. Po malo deluje i kao da su ljudi već sve to zaboravili i nastavili dalje, ali da iz nekog razloga ne prestaju da budu tihi. Malo je falilo da se Beldoks ne održi…
Ne sećam se da li si bila na otvaranju? Mislim da te nisam video, imala si predavanja do kasno? Bio je film o varioli veri u Jugoslaviji ’72 godine. To je film Mladena Kovačevića, mislim da je filmski jako lepo urađen. Film je imao neke zaista brutalne scene, na primer kada su prikazivali snimke bolesnih ili oporavljenih ljudi. Mislim da je mudro to što je Zoran Radovanović bio narator; u njegovom glasu se idalje čuo autoritet koji je imao za vreme korone. Izvini pretpostavio sam da znaš o kom filmu pričam, u pitanju je Još jedno proleće.
Ja sam trčao sa projekcija na faks i sa faksa na projekcije i masterklasove i radionice, baš mi je bilo intenzivno. Ali dobra stvar je što me je cela ta situacija jako motivisala da skoncentrisano učim i da baš dobro uradim kolokvijum iz psihologije ličnosti o kom sam ti pričao da će biti možda i najteži u ovom semestru. Imao sam skoro maksimum poena.
Gledali smo baš dosta filmova, mislim da se ni ne sećam svih. Oni koji su meni bili najupečatljiviji i koje ti toplo preporučujem su: Himna izjebanih Trevisa Vilkersona, Ljubav od besa Andrea Bonzelia i Floatacija Aleksandre Tatić i Eluneda Aiana. Ipak, mislim da je film koji je privukao najviše pažnje mojoj grupi, sa Connecting Futures-a bio 20 dana u Marijupolju Mistislava Černova.
Ne znam zašto, ali meni taj film nekako nije film. Mada jeste u formatu u kom film treba da bude, ima sve elemente filma, više deluje kao dosta produženi novinarski izveštaj koji je praćen pričom o sopstvenoj porodici i dosta manipulativnom muzikom. Ne bih ga opet gledao. Bilo mi je neverovatno koliko ljudi sa projekta uopšte nije znalo da se takve stvari dešavaju u Ukrajini, i ne krivim ih, često pomišljam kako ni ja ne bih voleo da znam. Bilo mi je jako zanimljivo da posmatram kako reaguju na to koliko se u Beogradu otvoreno podržava Rusija, mada mi nije bilo prijatno što je tako. Mislim da su svi doživeli mnogo veći kulturni šok nego što su možda i mislili da je moguće.
Sve ukupno, filmski festival na ovakav način deluje jako čudno. Verujem da je bilo dosta faktora koji su uticali na to da nemam baš najopušteniji pristup svemu tome, ali moram da priznam da mi je takvo iskustvo zaista prijalo. Često sam imao osećaj kao da ponovo istražujem neke delove grada u kojima sam stalno, mislim da sam video neke stvari koje nisam video ranije. Omiljeni trenutak mi je bio kad smo gledali jedan film u Dvorani KCB-a. Osetio sam se jako dobro kad sam na ulazu u salu samo pokazao akreditaciju Beldoksa i rekao da sam sa tom internacionalnom grupom i da sam tu da im pokažem svoj omiljeni bioskop. Da bude bolje, film koji smo gledali je bio jako lep, podsetio me je na Lepo doba, iz 2019, iako je dokumentarni, imao sam isti onaj osećaj zaljubljenosti u život kad sam ga odgledao.
Kad god razmišljam o celom Beldoksu i svemu što se tamo zbilo, uvek mi se nameće reč „balans“. Možda zato jer je zaista cela situacija bila dobro izbalansirana od strane festivala, tako da bez obzira na situaciju imamo zaista dobar program i zaista su uspeli da izbegnu ili u najgorem slučaju ublaže situacije koje su mogle da budu izuzetno neprijatne i jako sam im zahvalan na tome.
Iskreno da ti kažem Ino, ono što me je najviše nerviralo u ovih nedelju dana je to koliko nisam mogao lepo da se razumem sa Marijom. Rekao sam ti da će doći krajem juna, i koliko god se radovao, jako mi teško pada da to sve organizujem. Možda neke stvari samo ne rade? Ili sam ja samo imao previše drugih stvari koje su mi se dešavale ili je nešto treće? Ne znam, nisam ni siguran da znam šta želim u ovom treutku od svega toga. Valjda će se to sve rešiti do juna i ispitnih rokova.
Fun fact: definitivno sam smislio da napravim film. Razmišljam da bude dokumentarni. Mislim, možda sam samo pod utiskom festivala i cele te energije. Voleo bih da znam šta ljudi misle da znači biti mlad?
Šta misliš o tome? Možda bi mogli da pričamo o tome sa Matejom i Janom kad se budemo videli. Ne znam jel si upoznala Janu? Jako je kul.
In a while crocodile.
Vid
****
10.07.2023. Marsej
Draga Ino,
Možda bi trebalo da prestanem da čitam egzistencijalizam leti.
Uskoro krećem iz Marseja i moram ti reći da je ovo jedan izuzetno neobičan grad, zaista. Nisam toliko izlazio uveče, ali sam nekoliko puta iz sobe gledao izlazak sunca. Bio sam na svega dve žurke, sinoć, i dan pre toga. Poslednja tri dana, jedina pesma koja mi se mota po glavi je Enchanted Tejlor Svift, i to ona starija verzija, ne Taylor’s version.
U odnosu na to kakav sam bio u Beogradu, mislim da sam ovde bio dosta otvoreniji da upoznam ljude s projekta. Kada sam ih zapravo upoznao, iznenadio sam se koliko su zanimljivi. Ipak, trudio sam se da veći deo vremena provedem sam; (nije mi pošlo za rukom). Hteo sam da se odmorim od razgovora i diskusija. Dan pre sam imao odbranu onog istraživačkog rada i dugo sam se osećao kao da ne želim da pričam nikad više.
Odgledao sam 17 ili 18 filmova, ali sad kad razmišljam o tome, to mi deluje nekako malo. Možda je trebalo da ih odgledam više? Ne znam da li sam želeo to da radim? Često sam imao osećaj da ću se onesvestiti, čak i u bioskopskoj sali. Znaš ono moje – kad ima više od 30 stepeni. Mislim da me je to omelo u planovima za mnoge filmove. Pošto sam (ponovo) pao ispit iz španskog, odlučio sam da posebnu pažnju obratim na filmove u kojima se govori španski. Pokušavao sam da shvatim da li zaista toliko ne znam jezik, ili samo treba da sednem i naučim gramatiku? Zaključak: treba da naučim gramatiku.
Sa tom mišlju na umu: koliko znaš o argentinskom filmu i stvaralaštvu žena u istom? Prvi argentinski dokumentarac je ugledao svetlo dana 1901. godine, a zlatnim dobom se smatra period od 1930-ih do 1950-ih. Njihova filmska industrija se smata jednom od tri najjače u Latinskoj Americi. Od prvog dokumentarca je prošlo gotovo 80 godina dok žene nisu bile zaozbiljno shvaćene i prihvaćene u poslu, ali sve to možeš i sama da nađeš na netu.
Pitam jer sam gledao Las Cosas Indefinidas od Marie Aparicio, interesantan film. Priča prati Evu – montažerku i njenog asistenta koji rade na filmu o slepim ljudima. Ključ je u tome što je Evi nedavno i iznenda umro blizak prijatelj, čije je ona filmove montirala. Ne sećam se da li ona do kraja povrati elan za filmom i bioskopom, da li uspe da prođe kroz sve faze tugovanja i da li ikada završi film. Ali se dobro sećam da sam osećao kao da vidim nešto što mi je poznato u tom filmu, kao da sam ranije gledao, možda ne isti, ali izuzetno sličan film.
Na masterclassu sam pitao rediteljku moje standardno pitanje: šta biste vi želeli da smo mi naučili iz ovog filma? Samo se nasmejala i dala mi obiman odgovor o mestu žena u argentinskoj kinematografiji. Mislim da sam hteo da čujem da je tugovanje proces i da mu treba verovati, da, iako se čini da stvari gube smisao treba istrajavati u njima, ili tako nešto, a možda bih samo mogao da prestanem da čitam egzistencijalizam leti, ko zna.
Pored tog, film koji bih voleo ponovo da odgledam je An Evning Song. Rekao bih ti da je to film o ljudima, o tužnim ljudima. Veliku većinu vremena sam se osećao kao da sanjam gledajući taj film. Kao da je to „nešto što se ne događa“, ili makar “nešto što se ne događa nama” (ko god bili “mi”). Režirao ga je Graham Swon, koji je orginalno završio pozorišnu režiju i neko vreme je radio u distribuciji filmova. Jedan od njegovih najpoznatijih filmova je The World is Full of Secrets, ali o njemu neću ništa da ti kažem.
Inače, Marsej je najvažniji lučki grad u Francuskoj. Par dana pre nego što ću doći ovde, bile su velike demonstracije zbog policijske brutalnosti. Koliko sam ispratio, policajac je ubio 17-godišnjeg momka i sada se postavljaju pitanja koja se tiču rasizma, pravde i sličnih problema. Na vestima je delovalo kao da je baš haos, i po ulicama se videlo da se dosta dešavalo, drago mi je da sam to izbegao. Deluje kao da se u svakom gradu koji je povezan sa ovim projektom, kada je prokejat u njemu, dešavaju neke političke stvari. Pitam se šta će biti u Minhenu?
Poštedeću te priče o istorijatu festivala, to znaš iz našeg malog istraživanja. Verujem da te mnogo više zanima kako je prošao Marijin boravak u Beogradu… Što se mene tiče, najbitnije je da je prošao. Dok sam bio ovde smo se jako posvađali. Zapravo, ona se posvađala sa mnom, ja sam se isključio posle druge rečenice. Zaista me sram bilo što ne znam ime i identifikacioni broj restorana u kom sam jeo nešto lepo… Što se mene tiče, cela ta stvar je gotova. Tu ću se zaustaviti, jer: o bivšima samo najbolje, a spicy detalje ćeš čuti u našem kafiću.
Što se tiče mog filma, zapravo sam napisao scenario. Smislio sam da budu tri priče koje idu paralelno: jedna svetska, jedna evropska i moja. Verujem da to neće biti baš lako za iskomunicirati u dokumentarno-animiranom filmu, ali mislim da vredi probati. Uključiću još neke ljude u animaciju. Šta ti misliš o animaciji u dokumentarcima? Jel misliš da je to realno?
Do skorog viđenja,
Vid
